Disanje Atlantiđana 02.04.2020.

DISANJE ATLANTIĐANA
Obzirom da sam se martovskom paketu priključila tek pred kraj, milošću Duhovnih energija, i posredstvom Roberta, hvala, tako i sama iskustva pišem naknadno, posle par dana praktikovanja. Merlinova škola mi se veoma dopala, i odslušala sam tek nju i prvi dan škole Atlantiđana. Merlinove aktivacije radim svaki dan, veoma su prijatne i snažne, ali povremeno osetim tugu, deo karmičkog duga iz tog perioda. Ono što mi se, međutim, izuzetno dopada, i što je na mene najsnažniji utisak od svih dosadašnjih aktivacija ostavilo je, upravo disanje Atlantiđana. Čitala sam svojevremeno razna iskustva učesnika, vezana za ovu meditaciju, i svidela mi se, ali sam svo vreme imala utisak da mi je na neki način poznata. Objasniću i zbog čega.

Ranije sam već spomenula da sam se od bronhijalne astme razbolela još kao vrlo malo dete. U to vreme nije bilo puno lekova, a i sami lekari su izbegavali davati mi jaku terapiju zbog nuz pojava istih. Tako sam često bivala prinuđena da se za dah borim sama, kako znam i umem. A znala sam, nekako intuitivno, odnoso je to „znanje“ bilo pohranjeno negde duboko u meni, kao sećanje, ni sama nisam znala kako i odakle. U jeku bolesti sam danima samo nepomično ležala, skoncentrišući se isključivo na disanje. Bila sam svesna da ne mogu sebi priuštiti niti jednu misao, ni jedno osećanje, bila to radost ili tuga, jer bi to izazvalo pogoršanje, dovelo bi do pometnje u ritmu disanja koje je, i pored najbolje volje, bilo toliko plitko i nedovoljno, da bi se čak i stonoga ugušila na mom mestu. Shvatila sam da je nakon kratkog i jedva primetnog udaha, najbolje napraviti za mrvicu duži izdah, jer to ima pozitivan učinak na čitavo telo, opušta sve zgrčene mišiće, pa i samog grudnog koša, koji je najviše bio napet zbog truda i rada da obezbedi bar minimalan priliv preko potrebnog kiseonika.

Bolest je ostavila traga na čitav moj život, jer dok su se ostala deca radosno trčkarala, ne vodići računa o svom telu, pokretima, neopterećena bilo čime sem svojom radošću, ja sam ih uvek posmatrala sa strane, svesna da je za mene to sve misaona imenica. Čak bi i radostan, spontan smeh iz duše izazivao napad gušenja kod mene. Tako sam naučila ostati mirna, tiha, i samo posmatrati svet oko sebe, sa nekom vrstom zrelosti i dubine koja je, čini mi se, oduvek postojala u meni. Iz mene je na svet gledala jedna veoma stara i mudra osoba.
Bolest je popustila na svom intenzitetu u doba puberteta, nakon završetka osnovne škole, kada sam se konačno i ja mogla kretati slobodnije, ali sam, bez obzira, morala voditi računa o svom disanju, jer se znalo dešavati da i gromoglasan smeh izazove napad gušenja kod mene, opominjući me da je vreme da se stišam.

Nakon mnogo godina, pre nego sam postala Ljubišina učenica, krenula sam na časove joge, discipline koja svaki pokret povezuje sa pravilnim udahom i izdahom, a nakon odrađenih fizičkih vežbi je preporuka pranajame (vežba disanja) od 45 minuta. I opet se sve vrtelo oko disanja.

Ono što je, međutim, za mene novo iskustvo u meditaciji disanja Atlantiđana je, da mi se nakon nekoliko pokušaja, spontano otvorila leva nosnica koja mi je inače, zbog urođene deformacije, kod normalnog disanja, neprohodna. I dok sam pranajamu sa naizmeničnim udahom i izdahom kroz nosnice, radila tako što sam levom rukom blago odigla levu nosnicu kako bih udahnuti mogla, u ovoj se meditaciji to, potpuno spontano desilo, bez ikakve moje intervencije. To je ujedno rezultiralo i raznim, do sada ne proživljenim iskustvima na fizičkom planu, kao da mi je oživela čitava leva strana. Krenulo je prvo duž leve nosnice, kroz sinuse, leva strana glave, pa je polako čitava leva strana tela počela da bridi. Do kraja vežbe imam utisak kao da mi je kompletno telo živo i živahno, svaki mišić, svaki atom, svaki nerv. Vrlo, vrlo prijatno. Ponekad imam blage vizije, kao neka sećanja, ali ne mogu da ih raspoznam, jer ni ne obraćam pažnju na njih. Jedino sam, u jednom momentu, imala utisak da se nalazim na dnu okeana, na mestu gde se Atlantida i danas nalazi, videla sam obrise grada, obrasle algama, i imala utisak da sam i sama tamo, moja svest. Pre dve godine, kada smo, takođe, radili jednu drugu vrstu školice Atlantiđana, sam u jednoj od meditacija videla sebe kako tonem, zajedno sa ostrvom, kako mi se telo, posebno pluća, pune vodom, i kako se davim. Nimalo prijatan doživljaj. Tada mi je postalo jasno zbog čega sam se uvek plašila vode, pogotovo duboke, i utapanja. Ništa nije slučajno. Kako će se proces meditacija disanja nadalje teći, ne znam, ono što sigurno znam jeste da je upravo ova meditacija pun pogodak za mene, bez koje ne mogu da zamislim dan. Daruje mi sve što je potrebno mom telu, mojoj svesti, mojoj duši, kompletnom energetsko-fizičkom sistemu, na čemu sam neizmerno zahvalna.

I za kraj sva moja zahvalnost Stvaraocu, zbog mudro osmišljenog plana buđenja ljudske rase, na svim drovima Duhovnih energija, razvijenih Civilizacija, Svesti, kosmičkih Centara i samom Robertu za neizmeran trud i rad.
Hvala, hvala, hvala

Čila Mesaroš 02.04.2020.

2 komentara

  1. hvala hvala hvala hvala hvala hvala hvala hvala hvala hvala….hvala …

  2. Хвала, хвала, хвала

Ostavite odgovor