Prethodni život po Svetlećem Telu – Saša Borki 04.02.2020.

Kazivanje Energetskog Oblaka za Svetleće Telo Saše Borkija:

Jedan od njegovih predaka je bila osoba u doba Atlantide koja je prekršila sveto pravilo atlantiđana a to je da napusti Atlantidu. I zato je današnja želja, da se bude u blizini tog davno nestalog grada koji se nalazi u okolini Tenerifa. Napuštajući Atlantidu njegov predak je prekršio sveto pravilo i automatski je izgubio sve paranormalne moći koji su mu bile date. Lutajući prostranstvima Afrike… Ostatak kazivanja možete čuti u Februarskim radionicama „Moć Tišine“…..

Iskustvo Saše Borkija:

Veoma duboko i iznenađujuće, pa sam morao da preslušam još koji put kazivanje Energetskog Oblaka u vezi mog pretka po svetlećem telu, koji je živeo u doba Atlantide a to su današnja Kanarska ostrva kojih ima sedam većih a jedno od njih su Tenerifi, na kome se nalazi mesto moći i zrela svetleća tela prosvetljenih Atlantiđana, pa bih na osnovu svega ovoga ispričao ukratko moju životnu priču koja traje zadnjih petnaest godina, kada sam dobio neodoljivu želju da posetim ova ostrva pa su okolnosti velikom brzinom počele da se nameštaju tako što sam prvo prodao kuću iz razloga da bih me što manje stvari vuklo nazad u moj rodni grad Vršac, gde sam se čitavog života osećao kao stranac i imao strašan unutrašnji nemir iz meni tada nepoznatih razloga. Sletevši na ostrvo Gran kanarija gde i sada živim, osetio sam delimično otklanjanje tog nemira i osećao sam se kao da sam stigao kući po prvi put u životu misleći da nikada neću napustiti ova ostra, pa tek posle tri godine prvi put otišao u moj rodni grad gde imam i dvoje dece.

Godine su prolazile na ovim ostrvima. Do oko pre sedam godina nisam dobio snažnu želu da ih napustim bez obzira na lagodan život iz bajke. Na momenat mi se javila želja da to bude Afrika koja me je dugo privlačila. Nije prošlo puno vremena kada se pojavio moj poznanik koji radi u Mauritaniji na nekom rudniku zlata sa teškim mašinama gde im fale mehaničari. Trebalo mi je par sati da donesem odluku i krenem sa njim naredih dana. On je tamo odlazio avionom ali pošto nikada nije putavao a meni pustolovina nikad dosta spakovali smo stvari u moj kombi i spustili se brodom na kopno u Španiju pa brodom za Maroko gde smo odmah upoznali Saharane koji idu u tom pravcu. Međutim bili smo vraćeni iz Maroka jer moja viza nija ispravna, sačekali ponedeljak i u konzulatu nekako iskukali moju vizu preko čoveka koga smo tu upoznali pa nastavili putovanje sa njim do Sahare gde smo posle više dana odspavači u njegovoj kući.

Put nastavljamo sami do sledećeg mesta gde nas čeka čovek koga smo upoznali na brodu i nastavljamo put kroz Saharu po peščanoj oluji prateći negovo vozilo. Posle mnogobrojnih problema usput stižemo u glavni grad Mauritanije blizu Senegalske granice gde počinjem da shvatam da ja nisam tu zbog posla nego moram da nastavim dalje prema centraloj Africi. I istog dana upoznajem jednog Senegalca koji radi kao šofer kamiona za neke strance koji mu nisu dali platu i posle oko dvadeset dana prodajamo papire od kamiona bivšem vlasniku vadimo gorivo i ulje iz motora i oko ponoći se upućujemo prema Maliju koji je nekakva ratna zona za belce ali ga nemožemo obići jer je ogromna zemlja te uz mnogo sreće i pomoći od gore pored svih problema uspevamo da ga pređemo uz pratnju vojske i policije posle puno dana i prelazimo u Burkinu Faso i zadržavamo oko mesec dana prodavajući moj alat i garderobu pa na kraju i vozilo.

Plan je bio da stignemo u Kongo kod njegovog strica pa u Ekvatorijalni Guine zemlju njegovih snova ali sam ja shvatio da je ovo putovanje ogroman rizik i pa sam uzeo kartu za Pariz posle pređenih jedanaesthiljada kilometara kroz ovaj predivni divlji kontinent. Ostatak novca sam dao njemu da ode i ispuni svoj san a ja stigao u Pariz sa dvadeset eura i crknutim telefonom u papučama bez karte za dajle sa velikim smirenjem kao da sam stigao kući koja ni neznam više gde mi je. Seo sam pored jedne Portugalke i zamolio za telefon da nazovem jedini broj koga se sećam, prijatelja sa Kanara da mi kupi jednu kartu preko interneta za bilo gde. Baš mi je bilo svejedno jer sam shvatio da sam živ. U roku sat vremena bio je let za Beograd pa sam ga zamolio da javi mom ocu da me sačeka jer nemam više novca ni za gradski bus a u Africi sam naučio da se bez hrane i može.

Još mnogo toga bih imao da pišem ali je najvažnije da bez vere u tamo nešto gore i ogromne pomoći od istoga ne bi preživeo ni dana i prošao bi verovatno gore nego moj davni predak po svetlećem telu. Saznanje o postojanju svetlećih tela imam oko dve godine otkada sam u Lepoti duhovnog razvoja pa od tada redovno posećujem mesto moći na Tenerifima neznajući do sada zašto mi je toliko drago i osećam veliku tugu svaki put kada ga napuštam što mi se na drugim mestima moći ne događa.

Sada bih vas sve puno pozdravio i sami prosudite o istinitosti kazivanja Energetskog Oblaka i Duhovnih energija Hvala Hvala Hvala

Saša Borki 04.02.2020.