Radost stvaranja i igre 27.09.2018.

Hvala Ti Roberte na svemu, hvala,hvala,hvala….

Hvala tebi i Duhovnim energijama na svoj pomoći i poklonima koje dobijam. Zaista bih mnogo toga mogla napisati, možda bi tu bilo i za jednu knjigu o promenama na bolje u mom životu od kada sam na ovom putu Lepote duhovnosti sa tobom. Ali ono najlepše i najveće je poklon Svete Trojice meni. 

Od inicijacije Svete Trojice  sam molila Svetu Trojice za pomoć u rušenju svih blokada koje sprečavaju moje slikarsko izražavanje. I dogodilo se, 25-og jula sam počela ponovo slikati, nakon više od dvadeset godina stagniranja, mogla bih reći i 35, jer posle srednje škole sam u par navrata prosto terala sebe da nešto uradim ali nije išlo. Mislim uradila sam tu i tamo neku sliku ali sa velikim teretom, bez unutrašnje radosti kao kada sam bila dete.  A sada, sada je tu opet ona radost, radost stvaranja, radost igre.

Osećam se kao dete kojem su uvek branili da se igra u barici i sa blatom i sada je sa uživanjem u toj barici, cupka nožicama, seda posred barice, smeje se od srca i lupka ručicama. Prva tri dana sam naslikala šest slika, ma ništa drugo ne bi radila,   ni gladna ni žedna, samo bih slikala. Radost, ushićenje, ideje naviru, ne razmišljam o pokretima, potezima, sami dolaze , ja ih samo pratim.  Ja sam već bila  spominjala svoje detinjstvo , ali zbog novih u našoj grupi ću to spomenuti i da bi uvideli koliko je ovo veliko za mene. Kao sasvim malo dete otac me je seksualno zlostavljao, majka nije to htela da vidi… Crtanje i slikanje je bila moja bajka, moj vazduh, moje preživljavanje, moja radost, ništa nije postojalo, samo ja , papir i boje. To je bio Božji dar meni.

Moji radovi su već u zabavištu išli na izložbe. U osnovnoj školi sam dobijala nagrade za moje radove i to je bila jedina moja želja, da slikam i da završim likovnu akademiju. Kada sam završila osnovnu školu želela sam ići na akademiju. Moj nastavnik likovnog Vučić Ivan mi je napisao preporuku. Inače sam ga jako volela, na poslednjem času sam ga poljubila i rekla da bih volela da mi je on bio otac. Moji vršnjaci su nastavljali školovanje u tada deveti razred-produžetak osnovne a ja sam svim srcem želela na akademiju u Novi Sad. Međutim moji roditelji mi nisu dozvolili. Od slikanja se ne živi, tako su mi rekli. Pokušala sam da me puste onda da upišem modni dizajn. Ne, samo ono što ima u Subotici. Onda sam htela na građevinski i tamo se mnogo crta, dobro i računa i ostalo, ali volela sam matematiku, nije mi bilo problem. Ni to mi nisu dozvolili jer to nije posao za žene.??????? Eh, gde je tu bila matematika kosmosa? A gde je i danas za mnoge. 

Mnogo, mnogo toga ne znam još ni ja dragi moj Bože ali hvala Ti, Hvala Ti što Si moj um otvorio i moje srce i unutrašnji vid za sebe i Duhovne energije, hvala ti, volim te. I potpuno, sa punim poverenjem ti se predajem mili moj Bože, predajem svoj život u Tvoje ruke. Sve što mi treba ti mi donosiš. Novca dragi prijatelji ja ni dalje nemam, ali ne brinem. Sve što mi treba stigne do mene na čudesne načine. Čak i stvari koje mi nisu neophodne nego neke moje željice. Kao da Duhovne energije šapću mom okruženju  na uši šta bih ja volela. Neko mi donese moj omiljeni pistaći, neko čokoladu, neko cocktu, neko kafu baš kada mi nestane a nemam parica da je kupim, neko parica…..Srećna sam i slobodna i svakom radionicom Moč tišine  i svakom meditacijom sve srećnija i slobodnija. Volim život i on je za mene sada radost a ne teret kako je to dugo, dugo bilo. Volim Vas, slušajte svoje srce, ono čezne  da se potpuno  s ljubavlju i poverenjem prepustite Božjoj ljubavi i vođstvu. Hvala, hvala, hvala……….. 

Vesna Orcic, 27.09.2018.

Ostavite odgovor