Iskustvo – Strpljen-spašen 24.11.2022.

 

Kada sam se juna davne 1985. godne zaposlila na odseku Dnevne bolnice psihijatrijske službe, ispočetka sam mislila da sam osvojila glavnu premiju na lotou. Sem primarijusa psihijatra, osnivača Dnevne bolnice i glavnog tehničara, koji su tada bili u svojim četrdestim godinama, ostatak osoblja je bilo mlado, u ranim i kasnim dvadesetim godinama, ali niko od nas nije imao još trideset godina. Bili smo mladi i puni života, kako se kaže.

Na posao sam primljena na predlog glavnog tehničara koji me je poznavao od ranije i znao je da sam kreativna i da „umem sa ljudima“, kako je on to tada mislio, a ja sam se radovala jer mi se činilo da ću raditi u zanimljivom ambijentu, kretivan posao, okružena mladima sličnih godina, obrazovanim i kulturnim ljudima. O, kako sam se samo iznenadila kada sam shvatila šta se zapravo krije iza lepe spoljašnje fasade postavljene za javnost! Ubrzo sam osetila da sam pogrešna osoba na pogrešnom mestu, i samo nekoliko meseci od prijema u radni odnos, krenula sam u potragu za drugim poslom. Na žalost, ili na sreću, scenario u toj potrazi je bio uvek isti, pred sam kraj ostvarenja odlaska bi se nešto iskomplikovalo i moj trud bi propao, i od odlaska ili prelaska na drugo radno mesto nije bilo ni traga, ni glasa. Ostajala sam gde sam i ranije bila.

Do susreta sa Ljubišom, za šta sam neizmerno zahvalna jer je došlo u pravom momentu, kao i sve uostalom, nisam znala da postoje Duhovne energije, samim tim ni da im se može uputiti molba za pomoć, ali kada sam stekla to saznanje i mogućnost, počela sam se intenzivno obraćati njima da mi pomognu u dobijanju drugog radnog mesta koje bi mi bilo bliskije i gde bih se osećala opuštenije i uklopljenije, jednom rečju, koje bi mi, po mojim procenama i osećaju, više odgovaralo. Molila sam se godinama, bez uspeha.

U proleće 2011 godine, milošću Duhovnih energija, u kuću su nam se uselile dve Svesti, kao pomoć u duhovnom razvoju moje ćerke, dvojica nekadašnjih monaha, otac Filip i brat Jonatan. U jednom od prethodnih iskustava mislim da sam ih već spomenula. Sa njima sam mogla da komuniciram isključivo preko ćerke, odnosno njihove odgovore na moja eventualna pitanja je mogla da čuje samo ona, i samo je ona mogla da ih vidi, ja sam osećala njihovo prisustvo i energiju. Bili su mi veoma dragi i mnogo sam ih volela, pogotovo oca Filipa koji mi je pružao svu onu ljubav koju od oca nikada dobila nisam. Čak je bila stvorena i jedna tanka zlatna energetska nit između njegovog i mog srca koja nas je povezivala i koja me punila božanskim nektarom istinske ljubavi koja mi je toliko bila potrebna, ali koja se prekinula kada je došlo vreme da oni napuste našu kuću. Ja nisam mogla da vidim tu nit, za razliku od ćerke, ali sam je osećala, i svaki put kada bi mi zbog nečega bilo teško, mogla sam da odem u ćerkinu sobu kako bih ocu Filipu, koji je boravio u ćerkinom ormaru, ispričala sve svoje jadi, a on bi me obasuo svojim mirom i odagnao svu moju bol i patnju. Nakon par godina sam se dovoljno osmelila da upitam oca Filipa da li bi mi, on i Jonatan, mogli pomoći oko promene posla, na šta su nakon nekoliko dana preneli informaciju ćerki da su uspeli da za mene pronađu adekvatniju delatnost koja bi mi zaista više odgovarala, a koja je vezana za biljke, za cveće, nešto sa čime se, u to vreme, bavio mali broj ljudi, ali su, takoe, napmonuli, kako moram sama da otkrijem o čemu se radi. Ja sam, na žalost, u tome veoma nevešta, jer kada mi neko kaže tako nešto, ja se zbunim i zablokiram. Sve se ovo zbivalo negde u proleće 2014 godine. Ja sam zaista i prionula na posao, pokušavajući da shvatim o čemu se radi, čak sam se u nekom pravcu i pokrenula, verovatno pogrešnom, jer se ništa nije izdešavalo. U septembru iste godine Ljubiša je napustio fizičku ravan, i ja sam pomislila kako se samim tim sve menja, dolazi do promene svih planova i informacija koje su nam prenošene tokom godina, a koja su bila vezana za neka dešavanja, pa sam odustala od daljnje potrage u vezi novog posla sa cvećem, misleći da to više nije aktuelno i da će se u budućnosti ići nekim drugim putem.

U zimu 2016. godine sam se priključila kanalu Lepota Duhovnog Razvoja, koji se tada još zvao drugačije, a koje nisam prestala da pratim do dana današnjeg, učestvujući u dešavanjima u zavisnosti od svojih mogućnosti. Od tada do danas sam doživela mnoga lepa iskustva, mnogo sam poklona i benefita iz sveta kosmosa podobijala, zahvaljujući Robertovom nesebičnom radu i trudu u ime viših ciljeva.

Pošto finansijskih mogućnosti za putovanja nemam, u pomoći planeti učestvujem od kuće, iz fotelje. Tako je to bilo i kada su se članovi Vesele družine ove godine uputile u Grčku. Energetska dešavanja su me nekada obradovala, a ponekad rastužila, raspoloženje mi se menjalo od isplakanih gorkih suza bola i tuge, do suza radosnica, u zavisnosti od mesta, lokacije i energetskih polja sa kojima sam se susretala zahvaljući putnicima Vesele družine. Bili su to istinski turbulentni doživljaji za mene. Ali, ono što mi se posebno urezalo u pamćenje je bila Majina izjava na radionici, mislim da je to bilo u Skoplju, u povratku iz Grčke, kada je rekla da se nešto trajno promenilo na tom putu. Ja sam u jednom momentu imala isti doživljaj, ne sećam se kada se to desilo, ali znam da sam u jednom momentu osvestila osećaj da se kod mene nešto trajno promenilo. Tad još nisam znala o čemu se radi. Sve je počelo da se odmotava tek letos. I to u avgustu mesecu. Iznenada.

Početkom leta je mama došla kod mene, i iz tih sam razloga morala da obavim neke sitne popravke u kući, pa sam pozvala majstore, ali za razliku od prethodnih godina, sve je išlo nekako lagano, kao po loju. Nije bio problem niti pronaći adekvatne ljude, niti odraditi posao. Tako me električar posavetovao gde bih u gradu mogla kupiti kvalitetne sijalice, jer sam ih ja uzimala uvek u jednoj prodavnici poprilično udaljenoj od centra. I tako sam jedno po podne, početkom avgusta meseca okačila torbu na rame, uzela novčanik i uputila se do prodavnice kako bih obnovila zalihe sijalica. Bilo je oko 17h, veoma toplo i sparno vreme. Funkcionišući po nekom uobičajenom, sad već starom režimu, mislila sam da prodavnica ima dvokratno radno vreme i da se otvara u 17h. Iznenadila sam se, međutim, jer su vrata bila zaključana. Trenutak sam zastala, gledajući u tablu sa natpisom o radnom vremenu, prepuštajući se svom osećaju da me vodi na koju stranu da krenem. Osetila sam da je potrebno da nastavim kružnim tokom, putem kojim odavno nisam prošla. Posmatrala sam dobro poznate kuće, stari, veoma lep deo grada, venac, pun drveća, nekada zaštićeni deo Sombora. U jednom sam se momentu neugodno trgla, videvši koliko je zapravo porušeno starih kuća, i umesto njih izgrađene malene, nove, stambeno-poslovne zgrade. Istina jeste da njihova visina ne prelazi visinu tih starih kuća, ali se, bez obzira, nekako ne uklapaju u ceo taj ambijent. U nekada zaštićen stari deo grada. Ali…u pitanju je novac i interes, kao skoro pa u svemu, u ovo današnje doba. Jednom mi je neko rekao, vezano za ovaj problem, da bogate države obnavljaju, čuvaju i poštuju svoje stare građevine, a siromašne ih ruše, jer za izgradnju novih, često nekvalitetnih objekata treba manje sredstava nego za održavanje starih, patinastih. Verovatno da jeste tako.

U jednom sam momentu bila prinuđena da pređem na drugu stranu ulice, jer je trotoar, ali i staza za bicikliste bila zakrčena i ograđena zbog izvođenja građevinskih radova. Kako sam nastavila putem, naišla sam na kuću svoje nekadašnje prijateljice sa kojom sam se družila u mladosti, ali nas je život razdvojio na razne strane pa se naš kontakt odavno prekinuo. Dugo se nismo videle, ona je jedno vreme živela sa ćerkom u inostranstvu, tek se pre par godina vratila u grad. Na kući, sa ulice, su joj se nalazili veliki prozori, izlozi, i vrata, prekrivene hartijom sa natpisom da je u toku renoviranje lokala, cvećare, čije će otvaranje biti 15 avgusta, i broj mobilnog telefona. Kroz glavu mi je proletela misao da sam zimus videla oglas u kojem se traži radnik u toj cvećari, ali sam to tad konstatovala i prešla preko svega jer nisam osetila ništa posebno povodom te informacije.Ali u onom momentu je, međutim, bilo sve sasvim drugačije. Osetila sam izuzetno uzbuđenje, prosto sam treperila. U jednom trenutku sam osetila snažnu želju da upitam tu ženu da li joj možda treba radnik. U sebi sam se obratila Duhovnim energijama i zamolila ih da mi pomognu, ukoliko je to za moje dobro, ili da me spreče, ukoliko ne treba da pokušavam. Pošto sa sobom nisam ponela ni mobilni telefon, niti parče papira,a ni olovku, prišla sam kapiji da zazvonim. Prosto nisam imala šta da izgubim, ukoliko joj treba radnik, u redu je, popričaćemo, ukoliko joj ne treba, opet će sve biti u redu, ostajem gde sam i bila. Zvono je bilo prelepljeno flasterom, nije bilo u funkciji. Uhvatila sam se za kvaku i pokušala da otvorim kapiju, bila je zaključana. Prišla sam ponovo izlogu i pokušala da memorišem broj telefona, ponavljajući ga u sebi ne bih li ga zapamtila, ali sam ja oduvek bila posvađana sa brojevima pa mi je to teško pošlo za rukom. Nakon par minuta sam ipak imala utisak da sam ga zapamtila i krenula dalje, ali nisam stigla ni do ćoška kuće, shvatila sam da ne znam tačan redosled brojeva. Vratila sam se i ponovo se zagledala u natpis sa brojevima, ponovo ih ponavljajući u sebi. Ponovo sam krenula, ali se ponovila ista situacija, stigavši do ugla kuće ponovo sam zamenila redosled brojeva. I taman kada sam htela da produžim dalje, misleći kako možda ipak ne treba da pokušavam, začula sam zvuk metala. Okrenula sam se, i videla kako se kapija otvara i na njoj se pojavljuje majstor, sa kleštima u ruci, i moja nekadašnja prijateljica koja ga je ispratila, davajući mu još neke instrukcije. Mahnula sam joj, uzvratila mi je. Vratila sam se do nje. Poslala mi je osmeh dobrodošlice. Ja sam se takođe nasmešila. U vazduhu se osećao jak energetski naboj, energije su me prosto gurale u tu situaciju.

-„Ćao!-rekla je-Nisam te videla sto godina! Pa gde si ti sad?“

-„U bolnici.“-odgovorila sam.

-„Jao, pa ti ćeš ceo život provesti u bolnici!“-odvratila mi je. I na tu njenu konstataciju sam prosto „ispljunula“ pitanje koje je čučalo u meni, na šta mi je ona, ni pet ni šest, odgovorila da joj treba radnik, i pozvala me unutra. Dogovorile smo se za tren. Predložila mi je da dođem par dana, obzirom da će biti sama u radnji, zvanično je godišnji odmor, ali ona ipak radi, kako bih probala da radim sa cvećem, nisam se time na taj način nikada ranije bavila, da mi pokaže neke osnovne korake u tom poslu, pa ukoliko mi se svidi, i ukoliko obe budemo zadovoljne neće biti nikakvih prepreka da postanem novi radnik prodavnice. Obzirom da smo nakon par dana obuke obe bile i više nego zadovoljne, dogovorile smo se da ne pričamo nikome o tome, dok god ona ne odradi sve ono što je naumila oko otvaranja, da ne govorim ništa ni na poslu dok mi se ona ne javi i sve ne dođe na svoje mesto. Kada su se na kraju sve kockice posložile, ja sam uzela sav godišnji odmor i krenula na obuku na svoje novo radno mesto. Bez problema su me prihvatile i dve koleginice koje su tamo zaposlene već godinama, kao i ćerka vlasnice. Prosto se sve poklopilo. I to onda kada sam se najmanje nadala i kada sam već, na neki način, odustala od promena.

Prošlo je 37 godina i 5 meseci od momenta kada sam prvi put kročila u krug bolnice, i nije bilo niti lako, niti prijatno baš uvek, bez obzira što sam se vremenom uhodala u posao, naučila da prihvatam i ljude i bolesti, naučila sam se toleranciji, komunikaciji sa ljudima sa psihičkim smetnjama i hroničnim oboljenjem. Jeste da sam pokušavala da odem svih ovih godina, ali ništa ne ide na silu, nego se sve dešava onda kada mu je vreme. I to ne po ljudskom, već po kosmičkom vremenu. Kada me je vlasnica radnje pozvala u dvorište da se dogovorimo, tek sam tad shvatila zašto sam u jednom momentu imala taj utisak da se nešto kod mene trajno promenilo, kao što je i Maja spomenula na toj radionici. Prosto je tek sad došao momenat, tek sam sad dobila dozvolu, tek je sad sazrela situacija za tu trajnu promenu u mom životu. I beskrajno sam zahvalna za sve to svetu kosmosa, jer sam bila svesna , osećala sam svo vreme da su bili uz mene, orkestrirajući čitavu situaciju. Oni su organizovali taj susret tog popodneva, taj osmeh ohrabrenja kao i svaku reč moje prijateljice, svaki moj korak i gest kao odgovor, sve je to bilo Njihovo delo, ja sam bila samo instrument u tim svemoćnim „rukama“, za dobrobit moju, a verujem i svih ostalih učesnika u ovoj priči, kako god se nadalje odvijalo. Jeste da se još učim kako je to ići radostan na posao, još se učim kako je raditi posao koji se voli, kako je lepo udisati miris cveća, biljaka i čisto okrečenog, sređenog prostora, za razliku od mirisa mesecima neopranih tela i garderobe, obogaćeno duvanskim dimom. Ne ljutim se, niti imam ijednu ružnu misao ili osećaj prema ustanovi čiji sam radnik svih ovih godina bila, niti prema ijednom čoveku, bez obzira na maltretiranja koja sam doživljavala prvenstveno od strane pretpostavljenog, koji je par godina već u penziji, ali i nekih drugih ljudi koji su sebi davali za pravo da se osećaju iznad samog Boga i ljudi, o drugim bićima da i ne govorim. Sve je to bio deo škole, obuke, životnog iskustva koje me, bez obzira na poteškoće, obogatilo i mnogo čemu naučilo. Mogu samo da kažem hvala. Da nisam proživela sve to što jesam, danas ne bih znala uživati u ovome što me iznenada snašlo. I da nisam pružila ništa ljudima sa kojima sam radila, ne bi mi jedan od pacijenata, koji zna gde živim, bar jednom nedeljno još i sad zazvonio na vrata i ispričao mi svoje jadi, i rekao kako im nedostajem, jer nema nikog ko stalno boravi sa njima, i nema nikog ko bi sa njima toliko pričao, slušao njihove uvek iste priče bez kraja, konca i smisla. Da, bilo mi je teško i naporno, ponekad veoma dosadno, i u zdanje sam se vreme osećala potpuno prazna, kao da sam bez duše, osećala sam da više nemam šta tim ljudima iz sebe dati, ali sam, kad god bih ih pogledala se setila rečenice koja mi godinama odzvanja u ušima i trajno mi se urezala u moždane vijuge:

„I on je moje dete!“

I to jeste tako, a to iskustvo, ta lekcija, to saznanje će me pratiti i na novom radnom mestu, i kroz čitav život, jer i kupaca ima raznih, i prijatnih i neprijatnih, i zahtevnih i tolerantnih, i ljubaznih i neljubaznih,i odlučnih,i neodlučnih, i ljutitih, i smirenih, i duhovitih i namrgođenih, ali su svi oni, kao i svi mi, svaki čovek, svako živo biće, sva stvorenja od postanka do večnosti, samo Božija deca.

I zato kažem hvala za sva iskustva svih ovih godina, za sve blagoslove iz sveta kosmosa koje sam tokom života dobijala, za svu dobrobit kojom su me, prateći Lepotu Duhovnog Razvoja obdarili, jer da nije bilo Roberta, kao svojevremeno i Ljubiše, svih putovanja, Vesele družine, svih energetskih delovanja svih ovih godina, ne bi bilo ni ove, za mene ogromne promene, u momentu kada sam mislila da nade za tim više nema.

Zato još jednom hvala, hvala, hvala, svima za sve.

Čila Mesaroš

24.11.2022.