Neizbežno 23.09.2019.

NEIZBEŽNO

Svima nama će se desiti to jednoga dana…Kao što se dešavalo svima našima najmilijima pre nas, svima znanima i neznanima… Odlazak…

Od malih sam nogu okružena tom pojavom. Uvek je bilo nekog, u užoj i široj porodici koga je trebalo ispratiti. I uvek je to bilo manje ili više dostojanstveno, manje ili više bolno, teško, neugodno, tužno.

Prvi na toj „listi“ je bio moj voljeni deka, otac moje majke. Sećam se, bilo je hladno novembarsko veče. Svi smo bili na okupu u jednoj od uličnih soba, brat i ja smo sedeli blizu majke i tiho razgovarali, tata je čitao novine. Atmosfera je bila prijatna, što je bila retkost u mojoj porodici. Imala sam devet godina tad. Sećam se da je neko iznenada počeo da trza malo metalno zvonce na kapiji. Zvuk i brzina zvonjave je bilo toliko alarmantno, kao da je zov u pomoć, da sam se instinktivno stresla. Otac je prišao prozoru, otvorio i nakon se kratkog vremena okrenuo prema majci, bled.

-„Deda je nastradao“-rekao je-„pregazili su ga.“

Nisam razumela šta se desilo. Samo sam posmatrala svoje šokirane, unezverene rodtelje. Tata se obukao i otišao. U bolnicu. Sutradan je išlo sve svojim tokom, kako se to već dešava u tim situacijama. Počela je da pristiže rodbina, svi u crnome, svi nekako tihi. Niko nije lupao, nije bilo glasnih reči, sve se odvijalo u tišini. Nisam plakala. Ni shvatila nisam šta se zapravo desilo. Deku sam videla, jer je u to vreme u našem gradu bila samo jedna kapelica i to samo za jednu osobu, i bila je zauzeta, tako da je deka bio smešten u našoj kući, u zadnjem delu, u jednoj praznoj sobi koju nismo koristili. Nisam ga se plašila. Bio je tako spokojan. Nisam razumela ni to zašto poneko plače. Nisam imala osećaj da se išta strašno desilo.

Na sahranu ni brat ni ja nismo išli, mama nije dala. Nisam razumela zašto, ali nisam insistirala. Godinama sam posle čekala da se deka pojavi, jednostavno nisam razumela da je zauvek otišao, jer nisam videla gde su ga odneli. Nedostajala mi je ta informacija, moja se svest nije uspela izboriti sa neproživljenim događajem.

Nakon nekoliko godina, negde u doba puberteta sam shvatila da je svest deke ostao u kući. Tačno sam osećala njegovo prisustvo, uglavnom je boravio u sobi gde je ležalo njegovo beživotno telo, ali se i kretao po kući. Nisam ga se plašila. Bilo mi je normalno da je tu. Otišao je mnogo godina kasnije, samo se pojavio u dvorištu kuće par dana pre nego što je došlo bakino vreme za odlazak, prosto ju je sačekao, kako bi zajedno pošli, kao dobri supružnici. Baka ga je videla ali ga nije prepoznala, ja sam joj objasnila ko stoji preko puta nje, ispod višnje.

Deset godina nakon deke, otišla je i moja prabaka, mamina baka po majci. Prekrasna stara žena puna bezuslovne ljubavi za mene i brata, najsvetlija osoba u mojoj porodici. Opet sam bila prisutna u trenutku odlaska. Bilo je prekrasno letnje vreme, predveče, mirno i spokojno. Samo smo nas četiri žene bile prisutne. Prabaka, baka, njena kći, moja majka i ja. Sve smo odradile oko nje, bez trunke tuge, bez galame, bez žurbe, tiho, mirno, sa puno ljubavi i pažnje. Bez suza i žaljenja. Sem neizmerne bezuslovne ljubavi kojom me „omama“ hranila, i zahvalnosti za sve lepe trenutke, ja nisam mogla osetiti ništa drugo. Ni taj dan, ni svih ostalih dana dok se sve nije završilo. I ma koliko neobično zvučalo, svo vreme sam na licu imala osmeh blaženstva, jer, mada nisam bila svesna, nekako sam osećala da se dešava nešto veličanstveno zapravo, nešto što više liči na slavlje, na neko nebesko blaženstvo, a ne na tugu i bol.

I tako sam, iz meni tad još nepoznatih razloga, uvek bivala prisutna pri odlasku članova moje uže i šire porodice, prijatelja, ili nekog kod koga su me „zvali“. I uvek sam bila puna neke tihe sreće i osećanja blaženstva. Mnogo godina kasnije sam, već kao učenica dr Stojanovića, saznala da je jedna od mojih ovozemlajskih zadataka bila upravo pomoć odlazećim dušama. Moje Svetleće telo i moja duša su pružale pomoć svestima odlazećih bića. To je bio razlog zbog kojeg ja nisam imala dojam da je odlazak nekog čoveka jedan neizdrljivo tragičan čin.

Kada je otac moje ćerke preminuo, ona nije imala ni punih trinaest godina. Bez obzira što nismo živeli pod istim krovom, pogodilo ju je. Tada smo već obe odlazile na Ljubišine seminare, znale smo o kosmičkim utočištima, i znale smo da se tata prosto preselio u jedan od njih. U momentima kada sam bivala mirna, ili pred meditaciju, tačno sam osećala talase ljubavi kojom nas je obe obasipao, dolazili su odnekud, iz velike udaljenosti, iz kosmosa. Bio je to prelep osećaj. Mesecima nas je kupao svojom ljubavlju koju nam, ovde na Zemlji, nije umeo pokazati. Nakon izvesnog vremena, nešto manje od godinu dana od odlaska, odjednom je nastao tajac. Kao vakuum. Talasa više nije bilo. Bila sam zgranuta i nije mi bilo jasno šta se desilo. Kada smo se, nakon par dana počele raspitivati, saznale smo da njegove svesti više nema. Pošto nije bio zadovoljan sadržajem koje utočište u kojem se nalazio pruža, odlučio je da se premesti u neko drugo, koje mu se činilo interesantnije. Međutim, zbog bolesti i obilja negativnih misli koje je za života stvarao, svest mu je bila prilično oslabljena i oštećena, i nije uspela da izbegne lutajuće energije kosmosa koje predstavljaju opasnost za sve nedovoljno snažne svesti, i razorila se. I na neki se način ugasio jedan ljudski život. Svetleće telo koje ga je pratilo i duša, naravno su otišli svojim putem, i preuzeli novi ljudski embrion, negde, na ko zna kojem delu planete, ali svest, koja bi, da je znala šta je zapravo čeka sa „one strane duge“ i zbog čega je dobro imati lepe misli, osećanja i dela, mogla sretna da uživa još narednih 30-40 000 godina u svim blagodetima koja su nam na planeti Zemlji prosto nezamisliva, svest je prosto nestala. Kao da je nikada bilo nije.

Pa da li je zaista vredno biti ljut, nezadovoljan, tvrdoglav, sebičan, gramziv, tužan, zabrinut, nerazuman, nehuman, netolerantan, ne praštati i ko zna šta sve ne, na ovoj prekrasnoj planeti ? Od svega što imamo, šta je to što sa sobom zapravo nosimo? Samo ono što u energetski sistem ugradimo. Sve zemaljsko ostaje Zemlji, a sve nebesko odlazi na nebo…

Hvala, hvala, hvala

Čila Mesaroš 23.09.2019.