„Put Zaljubljenika u Sveta Znanja“ –Mađarska 27.08.2019.

ISKUSTVO

Na put u Mađarsku sam krenula veoma umorna i iscrpljena. Jedva sam čekala da se konačno smestim u autobus kako bih se u potpunosti opustila i prepustila. Na početku sam puta često zapadala u mrtav san, bez misli, bez snova, kako se obično dešava kada smo preumorni.

Put je, sam po sebi bio prekrasan, pogotovo što volim da putujem i što se išlo u ime Višeg cilja, i upravo je to bila ona nota koja je tom putovanju dala smisao i čar. Za vreme jedne od posete Ljubiši mi je rečeno da, kada stignemo u crkvu Matejevu u Budimu, sednem u kapelu Loreto, gde se nalazi kip Crne Bogorodice i da molbe, koje ćemo od Roberta na licu mesta dobiti, radim odande. Kroz glavu mi je proletela misao, kako je u tu kapelicu pristup najčešće zabranjen, ali sam ubrzo shvatila da, ukoliko mi je tako rečeno, biće sređeno i da nema nikakve potrebe uopšte dalje da razmišljam, a kamoli da se brinem o tome. Tako je i bilo. Tekst molbi smo dobili, svi smo se razišli, svako je pronašao neki svoj kutak, i ja sam sela kako mi je rečeno i krenula sa izgovaranjem teksta. Delovanja su krenula čim smo ušli u crkvu, a kada smo krenuli sa radom, vreme je stalo. Atmosfera je toliko bila veličanstvena, a energetska delovanja toliko snažna, da se meni uopšte nije izlazilo iz crkve. Jedva sam se nagovorila da se odvojim od klupe na kojoj sam sedela i konačno napustim to mesto. Vani nam je Robert saopštio važne informacije koje su nas sve iskreno obradovale.

I opet autobus, i opet na put. Bilo je vrlo toplo i verujem da je svima bilo naporno, manje ili više. Večerali smo u jednom veoma zanimljivom restoranu, opremljenom kao u srednjem veku, sve se može videti na snimcima na sajtu, ali pre toga smo imali božanstvenu radionicu pored Dunava sa opet snažnim ali prelepim energetskim delovanjima, tako da sam ja opet bila veoma umorna. Uveče, kao šlag na tortu, krenuli smo na krstarenje Dunavom da bismo pogledali zalazak Sunca koji je, kako su nam rekli, nešto neopisivo. I nisu nas slagali. Ali, kako to obično samnom biva kada sam izložena snažnim energetskim delovanjima i čišćenjima, nikad ne znam kada će mi se neki karmički dug ili neka devijacija početi čistiti, prosto iskočiti kao čupavac iz kutije, pa se to desilo i pred put brodom. Prosto su se probudile u meni neke stvari, izmilile mi pred oči kao aveti u mraku, i sve se u meni kidalo i bolelo. Suze su mi u potocima tekle ka unutri, i nisam imala ni mira ni spokoja. Nadala sam se olakšanju kad sednemo na brod, pomislila sam da će, kako budemo radili i kako energije budu delovale na nas, svi se nekako utišati, povući u meditaciju. Ali… desilo se suprotno. Većina ljudi je bilo razdragano i veselo. I to je sve u redu, i nije bio problem u tome, problem je nastao što se moja potreba za tišinom i potreba drugih ljudi za smehom i razdraganošću se nije poklopila. Jako mi je bilo teško. Čitav taj prizor na Dunavu i sva ta silna delovanja su bila toliko vanserijski lepa, da sam ja želela samo da ćutim, da se stopim sa svim tim, prosto da nestanem i da prestanem da postojim u datom vremenu i prostoru, kako bih uspela upiti to svakom svojom česticom i pohraniti u sebe za sva vremena. U slučaju da u tome ne uspem, prosto nemam osećaj da sam bilo šta dobila. Znam da jesam, ali ako ne proživim to na svoj način, u meni ostaje praznina.

Robert mi je, dobronamerno, pošto je video šta se dešava, hteo pomoći, ali se desilo upravo suprotno. Potpuno sam se ukrutila i postala neprirodna. Uopšte se nisam uspela opustiti. U jednom mi je momentu prišla Martina, toplo i nežno mi stavila ruku na podlakticu, nešto me upitala, odradila kratku molbu, koju sam doživela kao blag povetarac nežne ljubavi, i na koji tren mi je bilo lakše, ali su se tmurni oblaci uskoro ponovo vratili. Martini sam ipak u sebi bila beskrajno zahvalna. I zahvaljujem joj se i ovaj put. Uveče sam ,kao poklon Duhovnih energija, dobila praznog prostora za sebe pa sam se mogla sita isplakati i otpustiti sve što me mučilo i proganjalo. Neizmerno hvala svim Duhovnim energijama na lekovitim suzama.

Narednih dana sam se trudila da što je više moguće vreme provodim sama kako bih sva dobijena energetska delovanja do najsitnijih detalja utkala u svoj energetski sistem i sećanja. I uspevala sam u tome. I beskrajno sam zahvalna, za svaki sekund.

Planina Piliš, sedište Vilinskog Carstva, je priča za sebe, znaju to svi koji su bili. Prosto neopisivo. Bazilika u Estergomu, velelepno zdanje moćne energetske strukture, praznik za dušu i oči. I na kraju tvrđava u Višegradskom gorju. Sve same energetske bombe sa svojim specifičnim pričama za koje bi nam trebalo još sati i sati kako bi se sve mogle preneti. Deo atmosfere i energetskih delovanja se mogu videti i doživeti gledajući snimke na sajtu, a sve čega tamo nema, može se naći u srcu i duši svih onih koji su bili, i koji su to doživeli i obradili na svoj jedinstven način, što je, opet, najčešće rečima teško opisivo. Upravo iz tih razloga ću ovim tekstom i završiti opisivanje svojih doživljaja ovog putovanja.

Neizmerno hvala Stvaraocu na Očinskoj ljubavi i brizi za svoju posrnulu decu, hvala svim Duhovnim, Božanskim i Svetim energijama, Centrima i Svestima na svoj pomoći, svim čišćenjima i delovanjima, hvala Robertu što se prihvatio tog nimalo lakog posla da izvede sve što mu se od Gore prosledi, hvala najboljoj vodički Milici koju svi volimo, i koja se uvek maksimalno trudi da nam ulepša put, hvala vozačima na bezbednoj vožnji, toleranciji i razumevanju, i na kraju beskrajno hvala svima koji su čuli i odazvali se zovu sa Neba, i krenuli na veličanstveni put u ime Višeg cilja.

Hvala, hvala, hvala

U ime Svete Trojice, želim da moje i misli svih ljudi na planeti budu u skladu sa voljom Stvaraoca, ovde, sada i zauvek, u ime Višeg cilja, za dobrobit planete i svih živih bića na njoj. Amin.

Čila Mesaroš 27.08.2019.