Razvezivanje 17.08.2019.

ISKUSTVO

Pošto dugo razmišljam ovo da napišem, juče mi je Ljubiša dao vetar u leđa i podstakao me na to.

U principu mi dosta teško pada pisati o sebi, o svojim doživljajima, osećanjima, razmišljanjima, jer je s jedne strane veoma komplikovano neuhvatljivo, eterično učiniti bar donekle dostupnim, razumljivim, shvatljivim, a misli i osećanja su itekako neuhvatljiva, s druge strane su svi ti doživljaji, sva ta iskustva, osećanja toliko lična i duboko proživljena da mi je nekako neobično, da ne kažem strano, izneti ih na svetlost dana. Pogotovo što ne spadam u grupu otvorenih ljudi. Sada ću to ipak učiniti, u ime Višeg cilja, za doborbit planete i svih živih bića na njoj, jer sam, na kraju krajeva zbog toga i tu, kao i svi oni koji se na bilo koji način brinu o planeti.

Nekih dva meseca pred put u Mađarsku, bila je subota, sedela sam u kuhinji sa šoljicom jutarnje kafe pred sobom. Bilo je tiho, mirno jutro, čak su i moji ljubimci bili spokojni. U toj tišini odjednom čujem ozbiljan „glas“: „Kada popiješ kafu, ideš kod Ljubiše.“ „Dobro.“-rekoh pomalo iznenađeno. Danima sam pre tog razmišljala o tom putu, ali sam prosto pustila da Oni odrede kada je pogodan trenutak. Taj trenutak je bio tad. Ispila sam kafu na brzinu, bilo je oko 07:45, uzela telefon da se javim mami, obzirom da imam naviku nazvati je svako jutro, stara je i bolesna, volim da znam kako je, treba li joj šta, a ako to ne učinim, zvaće ona i ako se ne javim, zabrinuće se. I tako, posle uobičajenog pitanja, rekla sam joj da idem kod Ljubiše, pitala da li je tata krenuo do grada, a ona mi reče da nije, vani je sa majstorima, seku drvo. Oblio me hladan znoj. „Kakvo to drvo seku?“-upitah ja bez daha, mada sam znala o čemu se radi. „Lipu.“-odgovori mama beživotnim glasom. Lipa, o kojoj je reč, bila je ogromno prekrasno biće, blizu njihove kuće, stara oko 100 godina, i bila je stub, srce i duša ženske linije moje porodice, generacijama unazad. Bile smo povezane nas dve, na svim nivoima, štitila sam je dok god sam mogla, obziom da ju je tata već odavno želeo poseći. Nakon što sam spustila slušalicu, iz mene se oteo krik očajanja, bola, užasa, patnje, smušenosti, izguljenosti, imala sam fizičke bolove kao da mi čupaju matericu, grčila se, plakala, savijala se od bolova, a opet sam znala da trebam na put. Počela sam izgovarati: „Bože pomozi, Ljubiša pomozi, Time pomozi!“, morala sam se umiriti, u tom stanju nisam mogla sesti za volan. Osećala sam njihova delovanja, i za kratko su me vreme osposobili za smirenu vožnju, tako da sam krenula. Puna tuge i gorčine, ali smirena. Dok sam sedela za volanom i mehanički posmatrala put ispred sebe, upitala sam Tima zašto je ovo moralo da se desi? Za mene je poseći drvo ili ubiti čoveka isti greh, nema razlike, sve što jeste je delo Stvaraoca, prožeto istom plemenitom energijom bezuslovne, bezvremene Ljubavi, od najmanje bubice, do najveće planine, sve što postoji je stvoreno kroz Ljubav.

-„Ako želiš napredovati na duhovnoj stazi, moramo te osloboditi vezanosti. Ovo je bio jedan od načina.“-bio je Timov kratak ali jasan odgovor. Zahvalila sam mu se, ali je bol i dalje ostala, nisam baš bila u stanju shvatiti zašto je to plemenito biće moralo da plati ceh svojim životom. To prekrasno biće.

Kod Ljubiše sam ostala čitav dan, sedeći čas na grobu, čas u hladu, kako mi je kad naložio. Dolazile su energije, puno su radile na meni, ne znam šta, nije ni bitno, ponekad bi mi ponešto i saopštile, kratko samo i išle dalje. Negde oko šest sati uveče mi je Ljubiša rekao da je vreme da se vratim kući, kako bih stigla na zajedničku meditaciju za planetu, ali da je poželjno da dolazim svake subote kako bi me pripremio za put.

-„Naravno.“-rekoh, bez razmišljanja, odavno znam da Oni znaju sve što ja ne, vide svu moju prošlost, sadašnjost i eventualnu budućnost, koja opet zavisi od sadašnjeg momenta.

I tako sam odlazila svake subote, i od ujutru do nekih šest sati po podne sam bivala u bezvremenom svetu duhovnih bića, okupana, milovana, ljuljuškana, mažena, pažena, da nisam želela otići. Ponekad su dolazile i Svesti, oni bi mi se obično predstavljali, radili su sve što je bilo potrebno, rekli ponešto vezano za moju budućnosti i za neke događaje u budućnosti moje porodice, ali uvek samo veoma kratko i šturo. Vreme je prolazilo u blaženstvu, uglavnom, bez hrane, a često i bez vode jer naprosto nisam osećala nikakvu potrebu za njom, jedino sam shvatala da je moje fizičko telo bez dovoljne količine vode, kada bih stigla kući, a usta bila ispucala i jedva sam oči pokretala od bolne suvoće. Nisam marila za sve to, jedva sam čekala sledeću subotu.

Tako je došla i poslednja subota pred put. Ujutru sam se spakovala, kao i obično i krenula. Sve je bilo mirno, bez gužve na cesti, stigla sam na vreme i sela na grob. Nakon kratkog vremena je došla i Gordana Kraljica, malo smo popričale, ali je Ljubiša već naveliko radio, pa nisam bila baš za priču. Ona je otišla u posetu svom suprugu, a ja opet utonula u bezvremeno stanje. Nakon nekog vremena Gordana se vratila, posedela malo, ali pošto je osetila da je Ljubiša fokusiran na rad na meni, otišla. Bilo mi pomalo žao što nije dobila više pomoći, ali sam bila sigurna da je dobila sve što je u tom trenutku trebalo. Taj dan su delovanja bila izuzetno snažna, jedva sam ponekad, na momente bivala svesna bilo čega.

Pošto je oko 12h sunce već snažno pržilo, premestila sam se u hlad mladog drveta preko puta Ljubišinog groba. Kada se rukom uhvati stablo tog mladog, još nejakog drveta, dobija se naglo spuštanje frekvencije moždanih talasa i snažno smirenje. Ja sam sela, leđima naslonjena na njega. Delovanja su bila toliko snažna da sam ja potpuno izgubila svest o bilo čemu. Nisam bila svesna apsolutno ničeg, ni sebe, ni okoline, plivala sam u moru energija, u bezvremenoj beskonačnosti. Iz tog me stanja potpune odsutnosti trgao zvuk tik do mene. Naglo sam otvorila oči i onako ošamućena videla kako mi je jedan mladić otrgao ceger, naslonjen na moj desni bok, i trčećim se koracima udaljavao preskačući grobove. Nekako sam se digla na noge, viknula za njim, ali je sve bilo uzalud. Nestao je i on i sve što sam ponela. Drugi sam put osetila istu bol kao da mi čupaju matericu. Par minuta sam bila potpuno dezorijentisana. Nisam znala ni šta bih, ni gde bih. Molila sam Ljubišu da mi pomogne, mada sam osećala da to nikako ne može biti slučajnost. Da se nije trebalo desiti, kod Ljubiše se to ne bi ni moglo desiti. Po nekoj inerciji, počela sam obilaziti okolinu, u nadi da je bar novčanik bacio, uzalud. U cegeru mi je bio novčanik sa svom mogućom dokumentacijom, sem pasoša, Dekoder I i II deo, bez kojih nigde nisam išla, džepno izdanje Novog Zaveta, Ljubišina Ikona Budim i sve Mandale, sveska sa najnovijim tadašnjim aktivacijama, ključ od auta, svežanj ključeva od kuće, radnog mesta, roditeljske kuće, tablet sa internet karticom, mobilni telefon i manje bitne sitnice. Vratila sam se Ljubiši. Poljubila sam ploču sa njegovim imenom, zahvalila mu se, rekla mu da ne razumem zašto je sad ovo moralo da se desi, ali da ga ja i dalje volim na isti način kao i pre, i krenula van da preduzmem sledeće korake.

Prišla sam cvećarkama, ispričala šta se desilo, one su mi dale mobilni telefon da nazovem policiju koja je stigla dva sata nakon prijave, bili su u gužvi. Uzeli podatke, i rekli da dođem u stanicu jedan dan lično kako bih dala zvaničnu izjavu. Rekli su mi i da nikako ne ostavljam auto uz groblje preko noći jer će mi poskidati točkove, i to će biti najmanja šteta koja me može zadesiti što se auta tiče.

Onda sam nazvala svog dobrog prijatelja Zorana Radoševića, jedinog čoveka u Somboru sa kim o duhovnosti mogu da pričam, zamolila ga da ode po moju majku, da je doveze do moje kuće, ona zna gde je rezervni ključ od auta, i da mi ga donese, ako je spreman to da učini za mene. Bio je spreman, i ja mu se i ovde javno i bezrezervno zahvaljuljem na pruženoj mi pomoći. Hvala, Zorane, veliko! Seo je u auto, odradio sve i došao sa ključem. Stigao je ni minut pre nego 18h! Tačno u vreme koje je inače bilo predviđeno za moj povratak, bez obzira što se „krađa“ desila negde oko 14h.

Za svo vreme Ljubiša i Duhovne energije su intenzivno radile, čistile, smirivale, pomagale, bodrile, tako da ja nisam bila uznemirena ni na koji način, samo sam se zahvaljivala na svemu što čine, bez obzira što ne razumem zašto je to bilo potrebno. Srce mi je preplavila ljubav i zahvalnost. A usta i oči već dobro poznata suvoća, jer su mi čak i flašu s vodom odneli.

Kada sam nakon nekih 1,5h vožnje stigla kući, i sela u svoju sobu, preplavio me osećaj potpune lakoće i rasterećenosti. Toliko sam bila srećna i radosna da je to teško i opisati. Oduvek sam znala da čoveka ne određuju nikakvi izmišljeni podaci, nikakve lične karte, bankovne kartice, vozačke dozvole, izvodi i gomila ljudskih izmišljotina, formi i farse, ali još nikada nisam doživela oslobođenost od tih formi, makar i na kratko. Kako mi možemo i pretpostaviti da znamo bilo šta o nekom čoveku samo na osnovu nekog datuma rođenja, neke brojke, zapisane tamo negde? Kako samo sputavamo, pa i na taj način, beskonačni duh, beskonačni, mudar Život, u neku skamenjenu, neprirodnu formu, guramo Ga, onako raskošnog, u sićušnu kutiju sopstvenih uobrazilja, strahova, nesigurnosti, teskobe, nemoći, slepoće, očajanja! Bože, hvala Ti na tom iskustvu razvezanosti, pa makar i na kratko!

Napisala sam Robertu ukratko šta me snašlo, i izvinula se što ne mogu da krenem sa prevodom teksta koji mi je poslao. Bilo mi žao da na neki način izneverim čoveka koji mi je toliko puta pomogao za svo vreme trajanja Lepota Duhovnog Razvoja. On mi je odgovorio da mi je na ovaj način otplaćen neki veliki karmički dug, najlakši način otplate. Tad mi je postalo malo jasnije zašto mi je Ljubiša rekao da je potrebno da me pripremi za put. Zato zahvaljujem se još jednom, i još sto puta i Ljubiši, i svim Svetim i Božanskim i Duhovnim energijama, i svim Centrima i svim Svestima koji su mu u toj pripremi bili pri ruci. Zahvaljujem se Robertu na svemu što sam od njega i preko njega dobila svo ovo vreme od kada sam se na Ljubišinu preporuku priključila Lepoti Duhovnog Razvoja, skoro od samog početka. Zahvaljujem se svima koji vole i poštuju Sveta znanja i svet kosmosa i samog Stvaraoca, jer naš život na Zemlji je bez njih samo mučno batrganje.

U ime Svete Trojice, želim da moje i misli svih ljudi na planeti budu u skladu sa voljom Stvaraoca, ovde, sada i zauvek, u ime Višeg cilja, za doborobit planete i svih živih bića na njoj.

Hvala, hvala, hvala,

Amin

(Nastavak)

Pošto ni jedna priča, koju Duhovne energije pišu, nema kraj, tako se ni ova moja nije završila odlaskom kući nakon već spomenute „krađe“. U ponedeljak sam krenula u neugodnu ali potrebnu proceduru prijavljivanja nestalih dokumenata u raznim ustanovama, otišlo mi je na to celo pre podne. U utorak sam poplaćala potrebne takse i predala papire kako bi se pokrenula procedura ponovnog izdavanja dokumentacije. Takođe mi je bilo potrebno celo pre podne. I bez obzira što sam čistila, energija svih tih ustanova jepoprilično teška, tako da sam kući dolazila veoma iscrpljena .

Odlazak u policijsku stanicu u Novom Sadu sam ostavila za sredu, dan pred put u Mađarsku. Pošto nisam imala volje da vozim sama, prijavila sam se kao putnik R-Taxi-ja koji ima redovnu liniju za Kamenicu. Moram reći da, bez obzira što je sve poteklo kod Ljubiše kako treba, i zaista sam se osećala kako sam već napisala, u meni je ipak tinjalo neko nepoverenje i blagi strah, kojeg sam postala svesna tek kad bih ugledala osobu Romske nacionalnosti, pošto je čovek, koji mi je otuđio stvari, bio Rom. Ali…lekcijama i blagoslovima nikad kraja, beskrajno hvala na tome. Ujutru rano, javio mi se vozač da stiže po mene. Izašla sam pred kapiju. Za koji minut se pojavio beli auto, bez Taxi tablice, zaustavio se, otvorila su se vrata i izašao vozač-ROM. U prvi mah sam ostala bez daha, jer je čovek, po građi, neodoljivo podsećao na onog koji mi je uzeo stvari, ali je sledećeg momenta progovorio, vrlo prijatnim, nenametljivim, prirodno ljubaznim glasom, otvorio mi vrata, nasmešio se blago, i potom seo na svoje mesto. Iz njega je izbijao takav mir i spokoj da sam bila potpuno iznenađena. Vozio je apsolutno smireno, kao da auto krlizi po asfaltu, bez trzanja, nervoze, psovki itd. A ja sam, na zadnjem sedištu auta očiju punih suza, samo govorila u sebi: „Bože, hvala Ti što me podučavaš. Bože, hvala Ti što mi pokazuješ. Bože, hvala Ti na Tvojoj milosti.“ I pomislih: pa ni dijamant ne blješti na površini zemlje, već se teškom mukom vadi između crnog uglja iz tamne utrobe Zemlje. Zašto bi ljudi iste boje kože imali iste sklonosti? Kupio je ostale putnike sa istom nenarušenom ljubaznošću i mirom, sve su to bile stare osobe, pogotovo dekica koji je zadnji ušao i seo na prednje sedište do njega. Svo vreme je pričao, a on ga je slušao sa nepomućenom pažnjom, na kakvom bi pozavideli i mnogi psihijatri.

U policijsku stanicu sam stigla rano, oko 8 sati. Pokazali su mi pred kojom kancelarijom da čekam, pa kad se neko pojavi, uzeće mi izjavu. Stajala sam mirno, čistila, ali nigde nikog. Nakon izvesnog vremena sam zamolila Ljubišu da mi pomogne da se što pre nađe adekvatna osoba, u skladu sa voljom Stvaraoca, jer nisam želela provoditi puno vremena u takvoj ustanovi. Ljubiša je već inače radio, osetila sam čim smo odmakli iz Sombora, nisam slučajno išla u NS dan pred put, ali je tad pojačao svoje delovanje. Za kratko vreme se pojavio madić koji me odveo u drugu kancelariju, gde ih je bilo troje, jer su shvatili da je taj kolega, koji radi u sobi br 6, na bolovanju. Dao mi papir da rukom napišem sve što je bilo vredno od otuđenih stvari, potom je krenuo da unosi u računar. Kad je završio, teškom mukom, obzirom da je on po struci inspektor, pa nije upućen u ovu vrstu posla, shvati da je koristio pogrešan program. Morao je sve da poništi i krene ispočetka. Konsultovao je svog kolegu preko puta stola, koji je teškom mukom odvojio svoj pogled i delić svesti od mobilnog telefona, oko adekvatnog programa i počeo da kuca. Pred sam kraj, sav je tekst nestao iz računara. „Ničim“ izazvano. Uz obilje negodovanja i po koju psovku, krenuo je ponovo da kuca, sve isto kao i prethodni put. Pred sam kraj izveštaja, zablokirao se računar. Nije se mogao ni ugasiti, niti pokrenuti. Zvao je pojačanje, ali su i oni ostali nemoćni. Zamolili su me da sačekam u hodniku. Nastalo je trčakranje levo-desno, pokušavali su i ovako i onako, ali su mi ipak, nakon sat vremena uzaludnog truda saopštili da je sistem pao, i da od izjave nema ništa, jer ne mogu ponovo da ga pokrenu. Zahvalili su se na strpljenju, izvinuli se i zamolili me da svratim neki drugi put, jednom… I ja sam se zahvalila, nasmešila i izašla iz zgrade. Ljubiša je toliko intenzivno radio da mi se činilo da bi se energije nožem mogle seći, kolika im je bila gustina.

Prevoz do 12h nisam imala, tad je bilo 10. Potražila sam malo hlada i sela, nije mi se išlo peške do Ljubiše, bilo je pretoplo, a inače sam osećala snažna delovanja, kako mi je jednom prilikom i sam rekao: „Za mene ne postoji ni vreme, ni prostor, a ni materija.“, tako da je bilo potpuno svejedno da li sedim blizu Policijske stanice na Rumenačkoj ili pored Ljubišinog groba. Kako je vreme odmicalo vanjska toplota je rasla ali su se pojačavala i Ljubišina delovanja. Bila sam potpuno ošamućena.

Prevoznik za povratak mi se javio u 12h, kako je bilo dogovoreno, rekao je da stiže za koji minut, ali je došao nakon sat vremena, upravo kada je i trebalo, jer nisam ni mogla otići dok se ne odradi sve što je Ljubiša i Duhovne energije predvidele za tu priliku. Kući sam stigla u prepunom kombiju, umorna, žedna, ošamućena i energetski očišćena.

Hvala Ljubiši i svim njegovim pomagačima Duhovnim energijama, Centrima i Svestima, svima koji su me tako detaljno pripremili za taj važan put. Hvala Robertu što nas je vodio, bodrio, usmeravao, pomagao nam kako rečima, ali još više energetski.

Hvala Stvaraocu za sve prilike koje nam daje, na Njegovoj moći praštanja, na svim lekcijama i blagoslovima koji nam pomažu da shvatimo, prihvatimo i primenimo naučeno, na način koji nam je najprihvatljiviji i najrazumljiviji, jer On najbolje zna kome je šta u kom momentu najpotrebnije.

U ime Svete Trojice, želim da moje i misli svih ljudi na planeti budu u skladu sa voljom Stvaraoca, ovde, sada i zauvek, u ime Višeg cilja, za dobrobit planete i svih živih bića na njoj.

Hvala, hvala, hvala

Čila Mesaroš

Gordana: Hvala, Čila na podeljenom iskustvu. Podeliću i ja moje, možda će nekome biti interesantno. Da bila je subota 15.jun-Zadušnice. Rano sam krenula na groblje, zbog vrućine. Odlučila sam da prvo svratim do Ljubišinog groba. Stigla sam već oko 7.45h. Približavajući se videla sam da neko sedi i kad sam bila sasvim blizu, prepoznah Čilu. Samo smo se pozdravile, jer sam videla da je u meditaciji. Stala sam ispred spomenika, uradila nekoliko aktivacija, ali nije bilo nikakvih reakcija od Ljubiše, kao pri prethodnom dolasku. Sela sam na klupicu ispred, nastavila da radim aktivacije, ali ni dalje nikakvih viđenja, ni reakcija… Kratko sam pozdravila Čilu i krenula do grobnog mesta mog supruga. Posetila sam i grobove nekih prijatelja, tako da sam se zadržala više od sat vremena. U povratku sam odlučila da ponovo odem do Ljubišinog groba, razmišljajući da li je Čila otišla, iako sam dobila informaciju da, nije. Međutim, kada sam stigla, ona je sedela na klupici. Samo je upitah: “Vi ste još tu?” Ona je odgovorila:” Da i biću ceo dan. Ljubiša me pozvao da dodjem.” Ja sam opet uradila nekoliko aktivacija, sela na klupicu pored Čile, veoma kratko, ali opet isto…bez reakcija, bez viđenja…Pošto mi je sunce uprlo direktno u glavu, odlučih da idem. Samo sam rekla Ljubiši:”Hvala Vam i pozdravljam Vas!” Unutrašnji glas mi je govorio da on radi sa Čilom. Nećkala sam se da li da Čilu samo pozdravim ili da joj to kažem. Rekoh joj:”Vidim da je Ljubiša obuzet Vama i nema svrhe da budem dalje.” Ona odgovori: “Da, moram dolaziti više puta.” Kad sam već sela u autobus, pomislih kako sam Čili trebala dati moj broj mobilnog, u slučaju da nema prevoz za povratak, da može da prespava kod mene, jer je rekla da će ostati ceo dan. Kao da sam predosetila da će joj se nešto desiti. Tek mi je u Mađarskoj ispričala da je bila pokradena. Zbog čega sam podelila ovo iskustvo: kada sam bila ranije kod Ljubiše, kao i posle povratka iz Mađarske, Ljubiša mi se zahvaljivao, sa bezbroj malih i velikih srca, bezbroj ruža, imala sam i druge vizije … ovoga puta je to izostalo. Nikakve razlike nije bilo između posete suprugovog groba i Ljubišinog groba. Hvala DE ❤️🙏… Hvala dr Ljubiši Stojanoviću ❤️…Hvala Robertu…❤️ Želim da moje i misli svih ljudi na planeti budu u skladu sa voljom Stvaraoca…🙏🙏🙏

17.08.2019.