Iskustvo – UČIMO da su Sveta Znanja KLJUČ za VEČNI ŽIVOT

Iskustvo, Avala 26.08.2020.

Poruka da će biti okupljanje na Avali u sredu 26.08.2020. stigla je prethodnog dana kasno posle podne. Bila sam usred posla koji je trebalo završiti i koji sam radila satima. Nekako sam odmah znala da ću otići ali sam razmišljanje o tome odložila za kasnije. Sa poslom sam završila oko 23 časa. Odmah sam krenula da tražim po internetu redove vožnje autobusa i autobuske linije u Beogradu kojima se mogu odvesti do Avale. Nisam vozač. Dakle, sve sam morala da odradim autobusima i peške. Moja ćerka, koja živi u Beogradu pomogla mi je sa nekim informacijama da se lakše snađem.

Živim u Rumi. Krenula sam rano ujuto. Treblo je da promenim tri autobusa do Avale. Zašto pišem o svim ovim, naizgled, nebitnim detaljima. Iz razloga što, iako se činilo u početku da imam sasvim dovoljo vremena da natenane stignem na mesto okupljanja u dogovoreno vreme, desilo se da sam ipak nekako došla u škripac sa vremenom. Na kraju se ispostavilo da kasnim. Strašno! Pomisao da neću stići pod Avalski toranj u 11:11 i da može da se desi da grupa ode negde a ja neću znati gde, zabrinula me je.

Iz autobusa na liniji 405 sam izašla u 10:45. Dok sam kupila flašicu vode i prešla put prošlo je još pet minuta. Potajno sam se nadala da ću ugledati neki taksi. Poslednji put kada sam dolazila ovde pre dve godine bio je neki taksi kojim sam se odvezla na vrh. Ovog puta ništa. Sve je bilo prilično mirno. Radni dan je. Nije bilo mnogo ljudi ni vozila na vidiku. (Inače postoji jedna autobuska linija koja ide do vrha ali ona saobraća samo vikendom.) Dakle, trebalo se popeti peške. Znala sam da će tako najverovatnije biti i to me nije brinulo. Samo da nije bilo tog problema sa vremenom. Na pešačku stazu koja je vodila do vrha kročila sam otprilike oko 10:54.

Počela sam da molim Duhovne Energije da mi pomogunu da stignem na vreme. Da stignem na vreme… Inače od samog jutra osetila sam snažna energetska delovanja. Telefon mi se „užario“. Baterija se praznila neuobičajeno brzo što je meni uvek znak da su delovanja Energija jaka.

Jelena, moja ćerka, reče: „Trebaće ti sada dobrih pola sata do gore.“ Nemam ja pola sata pomislim i krenem brzim korakom da se penjem.

Imala sam utisak da su energije svugde oko mene. Da me jedni guraju a drugi vuku. Da treći paze na moje disanje… Molila sam Ljubišu za pomoć, radila i druge aktivacije.

Nisam gledala na sat dok sam se penjala. Nisam pravila ni jedan suvišan pokret koji bi me omeo i usporio. Bila sam potpuno usredsređena na hod i disanje. Teško dišući, oznojana stigla sam nadomak restorana pod tornjem u 11:16. Nisam primetila ništa neobično. Izdaleka su se videli samo ljudi koji mirno sede za stolovima ispred restorana. Pomislim da sam ipak zakasnila i da je grupa već negde otišla, ali kako sam ne približila ugledala sam sa olakšanjem nekoliko poznatih lica. Roberta nije bilo na vidiku. Shvatim da sam stigla i ispunjena beskrajnom zahvalnošću i radošću sednem za jedan od stolova. Brzo sam se povratila. Ljudi su čavrljali. Dan je bio prelep. Obuzeo me je mir i prepustila sam se lepoti trenutaka koji su se nizali.

Robert se pojavio nekoliko minuta kasnije. Iz kola su izašli on, Nina i Kira a sa njima je bila i Gordana.

Svi smo se okupili oko mesta gde je bio parkiran njegov auto. Jedna od prvih stvari koju nam je rekao bilo je objašnjenje zašto je kasnio. Rekao je da ih je zaustavila saobraćajna policija. Kada su krenuli koristili su navigaciju sve vreme puta na uređaju je stajalo da je vreme dolaska 11:10. I tako bi i bilo da nisu morali da zastanu zbog kontrole.

I… šta sam ja mogla da pomislim kada sam to čula? Njih su zaustavili i oni su kasnili da bih ja stigla „na vreme“! „Na vreme“ je izgleda značilo – pre njih. Možda je tako a možda i nije ali tu je usledio onaj unutrašnji pogled ka Nebu i osećaj da se nalazim usred manifestacije jednog od mnogobrojnih čuda koja se dešavaju neprestano ali tog momenta upravo meni…

Usledila su opet čuda i čuda…

Nakon što smo dobili svoj primerak knjige uputili smo se u nepoznato… Nepoznato je značilo da Robert nije znao šta tačno treba da se radi, nego da sledimo usmerenja koja su stizala od Duhovnih Energija „u hodu“.

Krenuli smo prema ulazu za Avalski toranj. Robert nam je preneo da tražimo tri znaka. Tri neobičnosti i da će tu biti mesto gde treba da zastanemo. Ja sam bila na začelju grupe i nisam baš sve ispratila u trenutku kada se dešavalo ali naknadno sam shvatila da je prvo neko ugledao znak sa natpisom.

To je bio putokaz čija strelica je pokazivala ulevo gde je na drvenoj tabli na stubu pisalo UČIONICA. To je bila neobično pošto se znak nalazio na travnjaku pored betoniranog platoa podno tornja, a u blizini nismo primetili ništa što bi nam ukazalo da je tu neka učionica osim što je pored stajala izletnički sto sa dve klupe.

Zatim je neko primetio na drvetu farbom napisan broj 23. Broj 23 je bio pomenut u priči na parkingu kao značajan, vezano za okupljanje na Petrovaradinskoj tvrđavi u nedelju 21.08.2020. gde je bilo 23 učesnika i gde su se desile veoma neobične stvari i čuda. Detalje te priče, ako je neko i pominjao na Avali, ja sam propustila da čujem tako da o tome ne znam ništa.

Prateći te neobične znake pribiližili smo se izletničkoj klupi da bi treće osoba uzviknula – „Ključ“. Svi smo pogledali, i zaista na stolu je, s’ kraja, stajao jedan običan mali ključ.

Tri  neobičnosti su se ispoljile i mi smo se okupili. Robert nam je pričao a kada je došlo vreme da uradimo molbe i aktivacije (opet po principu ne znamo šta, videćemo šta nam prenesu) javio se Dušan rekavši otprilike: „Ne znam da li ima neke veze, ali meni se u knjizi na putu dovde napravilo uvo na strani 112.“ Dušan je svoj primerak knjige bio dobio u nedelju na Petrovaradinskoj tvrđavi i poneo ga je sa sobom na Avalu. Pokazao nam je. I zaista, samo na jednom od listova njegove knjige ćošak lista se presavio pravići „uvo“. Robert je otvorio knjigu i kada je pročitao šta piše na toj strani nasmejao se. Reče da se naježio. Ovorili smo i mi svoje knjige i naježili se takođe. Šta smo pročitali? Na 112. strrani bila je pesma koja je započinjala rečima: „Trista čuda nekome ceo život znači…“ Pročitali smo je naglas. Zatim smo, sa (po ko zna koji put na ovoj našoj Stazi pokrenutim) dubokim osećajem da učesvujemo u nečemu veličanstvenom, zajedno uradili meditaciju.

Opijeni energetskim delovanjima i svi ozareni, privodili smo kraju naš boravak u „učionici“. Nekoliko učesnika je pomenulo da vidi/oseća prisustvo Energija koja kao ida imaju energetska krila poput leptira. Robert je to potvrdio i rekao nam da nas ta bića posmatraju i prate šta radimo. Dodao je još i da je aktivirana senzitivna tačka na Avali.

Zatim nam je rekao da istražimo značenje koje imaju tri početna slova imena osoba koje su uočile neobične znake koji su nas doveli dovde. To su bila slova F (od Filip koji je ugledao znak Učionica), J (Jelena koji je spazio na u krugu napisan broj 23) i D (za Dušicu koja je primetila ključić na stolu). Dakle tri su slova F i J i D i rekao nam je da ih ukucamo u bilo kom redosledu pa da vidimo šta ćemo dobiti. I da će nam to biti veoma važna poruka.

Uzela sam u ruke telefon i dok je Robert i dalje pričao ukucala u Google pretraživač FJD. Prva stvar koja mi se pojavila na vrhu liste bila je Fidžijski dolar i kurs u odnosu na naš dinar. Fidžijski dolar? Doooobrooo. Pošto to samo po sebi baš i nije imalo nekog smisla u kontekstu naše priče nastavila sam da tražim dalje.

Fidži je država koju čini arhipelag od velikog broja ostrva i ostrvaca. U vezi sa njim su zemljotresi i cikloni. Sledeća asocijacija bila je Fidži – Fudži. Fudži je, kaže Wikipedijja, najviša planina u Japanu i vulkanskog je porekla… Tu odreagujem jer se pojavio neki smisao i veza, budući da smo među aktivacijama koje smo radili uradili i zaštitu od prirodnih nepogoda, zemljotresa i erupcija vulkana. Na kraju tog teksta pisalo je doslovce i tu sam se naježila od glave do pete jer je u stvari to bio deo poruke koju je trebalo da dobijemo – „Naziv Fudži potiče iz Ainu jezika i znači večni život.“ (!!!)

Nakon meditacije u „Učionici“ otišli smo svi u restoran i seli. Kada smo podelili ova saznanja, ustanovili smo da je početna slova imena trebalo poređati u istom redosledu kako su se otkrivali znaci. Dakle prvo je Filip ugledao Putokaz, zatim Jelena skrenula pažnju na broj 23 i na kraju Dušica spazila ključ. FJD je vodio do poruke. Robert nas je zatim podsetio vezano za planinu Fudži – da tamo borave neka od Svetleća tela koja su sa pre nuklearnih eksplozija u II svetskom ratu tamo sklonila sa okolnih Mesta Moći i da je Mikao Usui upravo tamo doživeo prosvetljenje.

Jedna žena iz grupe je onda povezala sve što smo dobili. Žao mi je ali nisam zapamtila kako je to njeno zapažanje doslovce glasilo, ali smisao bi bio otprilike taj da smo se okupili ovde na ovom mestu da – UČIMO da su Sveta Znanja KLJUČ za VEČNI ŽIVOT. Neka mi bude oprošteno ako sam nešto pogrešno prenela.

Robert nam je još preneo da na Avali trenutno borave neka Svetleća tela i da oseća težinu na ramenima, na šta se još nekoliko učesnika grupe priključilo navodeći da i oni osećaju slično.

Pozdravili smo se. Većina je tu okončala svoju posetu Avali. Ja sam imala potrebu da provedem još malo vremena na ovoj lepoj planini.

Uputila sam se sama ka spomeniku koji je udaljen nekoliko stotina metara od tornja. To mesto mnogo volim. Prelepa je energija, sve vibrira i sve kao da peva. Lep sunčan dan, spokoj i nečujna muzika koja je obavijala sve unaokolo izazivalo je treperave osećaje poleta i radosti kakvu retko gde mogu na ovaj način da doživim.

Hodala sam lagano, kao da se nalazim u Svetilištu, oko mene je sve blistalo. Radila sam aktivacije. Zahvaljivala se. Posle izvesnog vremena odlučim na sednem. Ovo je moja treća poseta Avali za poslednjih nekoliko godina i oba prethodna puta privuklo me je jedno mesto sa strane, pored glavnog šetališta ka spomeniku i ja sam sedeći na njemu provela svaki put u meditaciji najmanje pola sata. Tako je bilo i sada. Kad sam pomislila da bih mogla da sednem i meditiram negde. pogled mi se nepogrešivo zaustavio na tom mestu. To je mesto sa strane staze i stepenica koje vode ka spomeniku na vrhu. Inače su svuda travnate površine ali baš tu ima nekoliko stena u hladu drveta koje vire iz zemlje i na koje sa može lepo sesti. Prišla sam. Pažnju mi je privuklo nekoliko kamenova, približno iste veličine, pljosnatih i ne velikih koje je (pretpostavljam) neko poređao u formaciju. Morala sam da ih opkoračim da bih sela baš na to mesto na koje sam želela da sednem. I tada su se našli između mojih stopala. Prva pomisao je bila da je to sigurno neko napravio i tako ostavio i da ja neću ništa da pipam jer ko zna šta je u pitanju i sa kojom namerom. Mesto je bilo posebno lepo. Zatvorila sam oči i utonula u meditaciju. Kada sam nakon nekog vremena otvorila oči nisam mogla da odvojim pogled od tog što je stajalo preda mnom. Šest kamenova je bilo poređano u krug. Krug nije bio zatvoren. Sve je bilo spojeno, povezano osim dva kamena na vrhu. Unutar te nezatvorene kružne formacije nalazio se sedmi kamen. Ali ne u sredini nego u levoj polovini. Obuzeo me je dubok osećaj nedovršenosti i nesavršenosti.

Pomislila sam na ono što se dogodilo na parkingu. Kada nam je Robert delio knjige rekao nam je da ćemo se u trenutku kada skinemo zaštitnu foliju povezati sa knjigom i da će nam prvo što ugledamo kada je nasumice otvorimo biti naša vodilja u budućnosti. Ja sam otvorila 106. stranu i prva aktivacija koju sam ugledala bila je aktivacija energije San Pietro za savršenog partnera.

Sa moje desne strane na dohvat ruke nalazila su se još dva kamena iste veličine kao i ovih sedam. Nisam mnogo razmišljala. Uhvatila sam gornja dva kamena i primakla ih, zatvorila krug. Zatim sam uzela još jedan od onih sa strane i stavila ga pored onog unutra. Osećaj je bio kao da sam nešto iscelila, ucelila, zacelila… Da je tako dobro. I ne samo dobro nego savršeno.

Ostala sam na Avali do 5 sati popodne, Ispunjenaljubavlju, zahvalnošću, radošću, mirom i spokojem hodala sam lagano okupanablistavom svetlošću spoljašnom i unutrašnjom celim bićem nežno se stapajući sa svime što me je okruživalo.

Povratak kući bio lagan i bez problema. Peške do podnožja planine, autobusom 405 do Voždovca, pa tramvajem 9 do Sava Centra i na kraju međugradskim autobusom do Rume. Stigla sam kući u pola 10 uveče, sa 2% energije u bateriji telefona.

Uz duboku zahvalnost Stvaraocu, Duhovnim Energijama, svim Visoko razvijenim Svestima i Energijama Kosmosa, Ljubiši, Robertu… za svaku pomoć i sve divne poklone, čuda i blagoslove

Branka Atanacković 26.08.2020.