Put 09.11.2019.

PUT

U ponedeljak, 04.11. nešto pre 8 sati ujutru sam sa ocem krenula ka Institutu u Sremskoj Kamenici. Tempreratura je bila blaga, prijatna, ali je sipila sitna kišica i bilo je oblačno, ali ne i tmurno. Auto se radosno kotrljao po dobro poznatom putu, mada je znao da ne idemo kod Ljubiše, svejedno je bio lepo raspoložen. Svaki ga put pohvalim kako je divan što me bezbedno doveze na sva mesta na kojima se pojaviti „moram“, zahvalim mu se i kažem da ga volim. Prija mu to. I predmeti imaju „dušu“ i može se komunicirati sa njima, samo je potrebno malo vremena i strpljenja na duhovnom putu. Kako smo napustili naseljena mesta, pred nama su se prikazala oranice i prizor koji oduvek volim, susret neba i zemlje koji nigde nije toliko upečatljiv kao u ravnici. Posmatrala sam nebo pred nama. Nešto iznad horizonta, oblaci su se razmakli pomalo, kao kada se zavesa odmakne da bi se provirilo kroz prozor, i pomolilo se nebo nestvarno tirkizne boje obasjan zlatastim sjajem Sunčevih zraka. „Prosjaj nove nade“-pomislih u sebi-„Hvala Ti Bože!“

Put je bio bez ikakvih prepreka, i to jeste tako kada se putuje uz Oče naš, i ostale duhovne alatke. Duhovne se energije pobrinu za „svoje“. Kako smo se približili mostu preko kojeg se prelazi za Institut, odjednom se iz mene otela bujica ljubavi prema Dunavu. Krenula sam da mu se zahvaljujem za samo njegovo postojanje, za sve što čini za planetu Zemlju, ponoviti ne umem reči koje su mi se same otimale iz grudi, a oči se punile suzama ganutosti, zahvalnosti. A on je, onako umoran samo rekao: „Hvala ti.“

Gore nas je dočekala gužva i poveća kolona automobila. Znala sam da je najbolje što učiniti mogu da se zahvaljujem i ostanem mirna i pribrana. Pošto se približilo vreme kada se otac mora javiti na šalter, on je napustio auto, a ja sam ostala da se polako i strpljivo probijam kroz gužvu do parking mesta. Otvorila sam prednje prozore sa obe strane auta jer je smrad od izduvnih gasova bio nesnosan, ali nije pomoglo. Posmatrala sam borove duž puta i ostalo rastinje, i razmišljala kako li im je teško raditi svoj posao, uz toliku količinu otpadnih gasova iz nekoliko hiljada automobila iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Odjednom mi se javio jedan od njih, pomalo hrapavim, umornim „glasom“: „Zaista nam je jako teško. Na izmaku smo snaga, a nema nikog da nam bar malo pomogne. Zamoli za pomoć, ako ti nije teško.“ Tog momenta sam osećala kako mi se spušta frekvencija moždanih talasa i krećem da izgovaram u sebi: „U ime Svete Trojice, Oca, Sina i Svetoga Duha, molim sve Božanske i Duhovne energije kosmosa, kao i Energetske Centre da pomognu borovima i ostalom rastinju na celoj teritoriji Instituta u Sremskoj Kamenici.“ Pomoć je momentalno stigla i osećala sam kako su svi „odahnuli“. Znam da je to bilo malo, ali je bolje išta nego ništa.

Na hodniku same zgrade sve po starom. Pacijenti u iščekivanju, nestrpljivi, posiveli od nuz pojava hemioterapije, bez kose, bez volje, sede uglavnom pognute glave kao da čekaju presudu. Neki se nadaju boljitku, oni mlađi, stariji se više ni ne nadaju. Gledaju pred sebe ugaslim pogledom. Mesta je bilo da oboje sednemo. Sela sam pored oca i krenula sa čišćenjem. Koristila sam tehniku Svete Trojice drugi stepen i Ljubišine portale zdravlja za usklađivanje misli, i aktivacije po osećaju. Radila sam, radila da bi turobna atmosfera polako popuštala.

Nakon kraćeg vremena, pored nas su prošli majka i sin, prepoznala sam ih od prošlog puta. Nikako ih nisam mogla ne zapaziti. Bili su ogromni u odnosu na nas sve, pogotovo u odnosu mene koja sam visoka metar i šumska jagoda. Napred je išao sin, star oko četrdesetak godina, visine našeg Roberta ali stubaste građe, za njim je išla majka, pomalo pogurena, sinu do ramena, takođe stubaste građe, sa nekim čudnim grubim izrazom lica. Hod im je oboma bio težak, kao da su teži nego što jesu. Kako su prolazili ispred nas, čujem kako mi kažu: „Oni su bili divovi.“ I tek sam tad shvatila otkud takva građa tela, takve crte lica, takvi udovi i takav hod. Toliko je bilo sve karakteristično za ta bića.

Puno smo čekali, za razliku od prošlog puta, no to mi je bila prilika da radim, čistim. Znala sam da razlog postoji za sve, pa i za ovo čekanje. Zgradu smo napustili blizu podneva. Kako smo se spuštali, umesto pravo, „slučajno“ sam skrenula desno pa sam se morala okrenuti i ugledati prizor od kojeg me podišla jeza. Iznad zgrade Instituta su se nagomilali crni oblaci, toliko tamni i zloslutni da sam ja pomislila da se mi živi nećemo izvući. Osetila sam da se nešto dešava, ali nisam imala vremena da se raspitujem, a nisam dobijala nikakvu informaciju. Nastavili smo ka mostu. Krenuo je olujni vetar. Kako smo napustili tunel i prešli na most, dočekala nas je apokaliptična slika. Vetar je duvao i nosio sve pred sobom. Vazduhom su letele kutije, alat, lišće, najlonske trake, kante, vozila su se šetala, nisu se mogla pravilno držati jedne trake. Sve se kovitlalo, i na nebu i na zemlji. „Sudnji Dan!“-pomislim, i krenem se zahvaljivati Stvaraocu i moliti ga za oproštaj za sve što smo mi kao ljudi učinili protiv Njegove volje. Znala sam da je kasno, ali u tom momentu mi ništa drugo nije palo na pamet. Bio je to najduži prelazak preko mosta ikada u mom životu. Jedva sam držala auto na putu. Pomislila sam u jednom trenu da ćemo završiti u Dunavu. „Neka bude volja Tvoja, ako tako treba.“-rekla sam sebi i nastavila. Na Dunav sam bacila samo jedan pogled, bio je crn, sa sitnim valovima po površini, nem, „stisnute vilice“. Nisu to bili momenti za priču.

Sama ne znam kako smo stigli kući, uz Božiju pomoć i vođstvo. Znam samo da sam bila umorna, preumorna, i da me boleo svaki mišić, nerv, svaka ćelija. Sutradan sam dobila objašnjenje, koje sam i objavila, šta se zapravo zbivalo.

Nakon svega ništa drugo mi nije ostalo, nego da se zahvalim Stvaraocu na svim doživljenim iskustvima, ma koliko mi naporna bila, hvala na neizmernoj pomoći čitavom kosmosu, hvala svima koji rade u ime Višeg cilja za dobrobit planete i svih živih bića na njoj. Hvala, hvala, hvala.

U ime Svete Trojice, Oca, Sina i Svetoga Duha, želim da moje i misli svih ljudi na planeti budu u skladu sa voljom Stvaraoca, ovde, sada i zauvek, u ime Višeg cilja, za dobrobit planete i svih živih bića na njoj. Hvala.

Čila Mesaroš 09.11.2019.