Memento 10.09.2019.

Pre mnogo godina igrala sam po „daskama koje život znače”, kao član amaterskog ansambla, naravno. Bila je to moja ljubav, moja strast. Pozorište… Poseban je to svet. Kako na bini, tako iza kulisa. Poseban miris, posebna svetla, poseban prostor, posebni ljudi, posebna osećanja, posebne priče…Ali samo pozorište, ne i film, to me nikada nije privlačilo. Ono je puno manipulacije, laži, obmane, ako se pogreši, samo rez-i greška nestane…U pozorištu toga nema, tu su svi oči u oči…jedan na jedan, glumci-publika, i svaka se greška, pa i najmanja primeti, i „plaća”, sve se prati, sve posmatra, sve udiše, sve je živo, tu se nema kud pobeći, skloniti, nema reza, tu se daje sve ili ništa…Ali ništa se zapravo ni ne može dati, jer samim izlaskom na binu, i da je glumac potpuno nem, već se sve dešava…kreće energija. Volela sam taj svet. Svet potpune predanosti. Jedino sam tu bila „Ja”, i jedino mi tu srce zaista kucalo. Jedino sam tu bila u balansu. I dok god je to trajalo, čitav mi je život bio u balansu, i sve mi je išlo od ruke. I ne samo zato što sam bila mlada, već zato što sam radila nešto što me prožimalo do srži, do svake ćelije moga organizma. Nije mi bilo bitno da li je zima ili leto, da li je u prostoriji gde su se probe održavale, ili na bini, bilo hladno ili toplo, da li nas je dvoje ili stotinu. Bilo je bitno da radim to što volim. Celim svojim bićem. Potpuno predano.

Igrala sam u raznim komadima, muzičkim, komedijama, skečevima, dramama. I, ma koliko zvučalo neobično, najviše sam volela drame. Svaki je pozorišni komad poseban, na svakom se veoma mnogo radi, ukoliko se publici želi pružiti maksimum, ali…komedije ljudi brzo zaborave. Kada bi se zavesa digla, imala sam uvek samo jednu želju, da „probudim” ljude. Snažno sam osećala energiju publike, i trudila sam se maksimalno, da svojim tonom glasa, mimikom, držanjem tela, gestovima, energijom, poskidam maske sa ljudskih lica, da idem sve dublje i dublje, do same srži njihovih bića, do najudaljenijih kutova duše, do najskrivenijih, najbolnije čuvanih tajni srdaca, da rastrgnem veo laži i obmane, kojom su se omatali, kako bi dobili priliku da pogledaju duboko u sebe, zapitaju i priznaju sebi: „Negde grešim, nešto ne radim dobro. Šta to u mom životu nije u redu?” A drame su upravo za to bile najpogodnije. Komedije su sjajne. I one mnogo kazuju, ljudi se na opušten način suočavaju sa gorućim problemima ljudske zajednice. Ali…lepo se zabave, shvate, dobro se nasmeju, odu kući opušteni, razdragani, neopterećeni, rasterećeni… i zaborave. Nastave po starom. Imaju osećaj da to i nije tako strašno, i da će to već neko, tamo negde, da rešava…Drame su sušta suprotnost. One se bave prljavštinom i nuz produktom ljudske „civilizacije” na očigledniji način. One su taj bolni šamar od kojeg se probuditi može. Kada su dobro odrađene, kod glavnog poena zavlada muk u publici. I upravo je to momenat preokreta. To je trenutak kada čovek shvata: nešto jako ne valja! Pojedinačno i generalno. To je momenat kada se pojedinac zapita: „Da li je moguće da smo stvarno takvi?” i „Šta sad da radim?” Upravo su ti momenti bili najveća nagrada za mene. Duboko i korenito osvešćivanje. To je bio moj cilj. Na tome sam radila svaki put kada bih se na bini pojavila. Intuitivno sam negde, veoma mlada shvatila, da se ljudi ne menjaju dok ih velika muka ne natera. Dok ne dotaknu dno dna. Kada se više nema kud. Tek tad shvataju da su promene neophodne i da je od životnog značaja preduzeti nešto. Do tad, sve je samo mrtvo slovo na papiru.

Na žalost, ljudska se priroda do dana današnjeg nije promenila, nije evoluirala. I upravo zato živimo u vremenu pred tu veliku, osvešćujuću „pljusku” koja nam se sprema da nas probudi, osvesti i gurne na pravi put, put Istine i kvalitetnih promena. Dakako, za sve one koji njome koračati žele. A za sve ostale se pišu neke nedovršene priče…

Beskrajno hvala Kreatoru svih komedija i drama, i na svakoj odgiranoj ulozi na pozornici svekolikog Života.

Hvala, hvala, hvala

Čila Mesaroš 10.09.2019.