Osvrt 13.09.2019.

Sedim jutros tako, u miru i tišini zajedničke prostorije na odeljenju gde radim. Jutro je još bilo tiho, bez komešanja, i senke su još bile duge, sanjive, samo Sunčevi zraci se polako počele nežno probijati kroz svež zrak. Sve je još bilo „idilično“. Sedela sam spram prozora koji gleda na ulicu, i duša mi se otapala od prizora. Sve je bilo prožeto nežnom ljubavlju, ljubavlju Stvaranja. U svemu se osećao isti titraj beskrajnog Života. I sve je govorilo o Njemu, o Tvorcu svega stvorenoga.

Uzela sam svesku i hemijsku, i počela slušati. Obećala sam Im da ću zapisivati sve što mi govorili budu. Tako je nastao tekst „Treptaj duše“na mom maternjem, mađarskom jeziku, koji sam posle prevela, ali sam objavila i original, za one koji ga eventualno razumeju. Prvo kazivanje potiče od moje Duše, kako sam večeras saznala, drugo od mog Svetlećeg tela, a treće od Stvaraoca. Neizmerno Im hvala za svaku izgovorenu reč.

Pred sam kraj kazivanja su polako počeli ulaziti i pacijenti, i to mi baš i nije bilo odviše drago, ali sam se onda setila jedne situacije, jedne lekcije koju neću zaboraviti dok sam živa.

Bila je zima, pre dve godine. Bez snega, siva i pomalo tmurna. Sedela sam na oproštajnoj, komemorativnoj misi jednom monahu u Karmelićanskoj crkvi gde sam godinama odlazila, što iz ljubavi, što po zadatku. Misa je bila dostojanstvena, bez suza, bez ičega suvišnoga, bez drame i ostalih pratećih neugodnosti. Sam monah je bio vrlo blagorodne duše, nežan osmeh, pun ljubavi mu nikad nije silazio sa usana, ma koliko da mu je bilo teško. Za svakog je imao po lepu reč. Cela je crkva tad bila ispunjena njegovom prijatnom, vedrom energijom. U jednom sam momentu, potaknuta tom energijom, počela izgovarati u sebi: „Hvala Ti, Bože!“ Konstantno. I u jednom sam momentu videla, na moje veliko iznenađenje, kako se sa svoda crkve spušta debeo kanap sa povećim čvorom na kraju. Nije to bio pravi kanap, naravno, već energetski. Podigla sam pogled i zahvalila se.

Ubrzo se i misa završila i krenuli smo na sprovod. Opet u miru i tišini, i bez ičeg nedostojnog. Sve je trajalo kratko, pristojno, na kraju smo se ispozdravljali sa poznatim osobama koje odavno nismo videli i krenuli dalje, svako svojim putem. Ja sam se vratila u bolnicu, imala sam da obavim još neku administraciju. Pošto ja nikad, za sve ove 34 godine radnoga veka, nisam imala svoju kancelariju, radim u prostoriji koja se koristi za jutarnje sastanke tima, nakon toga tu borave pacijenti i ja, dok ne krenu svojim kućama, a posle toga ona ostaje „samo“ meni. Taman sam se udubila u pisanje, kada je u prostoriju ušao pacijent, koji inače smatra da je tu zaposlen, ipak je to psihijatrija, i počeo nešto nepovezano da priča, onako, za ko zna koga, i da se smeje još nepovezanije. Smeh psihijatrijskih pacijenata nije lek za dušu, već atak na živce, tako da sam se u momentu stresla, pogledala ga iznad naočara i taman sam htela da mu se obratim i zamolim da me ostavi samu, kada sam čula glas: „I on je Moje dete!” Tog momenta je iz mene krenuo val iskrene, bezuslovne ljubavi i zapljusnuo sirotog čoveka, a da nije svestan bio šta ga je snašlo. Prostoriju je napustio ćutke i još više smušen.

Tada sam shvatila da nemam pravo, ni jednom ćelijom svoga mozga da podcenjujem bilo koje biće, bio on meni prijatan ili ne, jer je svaki, apsolutno svaki čovek na ovoj planeti je meni brat ili sestra po Ocu, svidelo se to meni ili ne. Naravno, pošto ja nisam savršena, ovako visoku svesnost nisam u stanju da konstantno održim, ali se setim svega, svaki put kada mi je teško i kada sam istinski umorna od njih. Od sveg srca hvala našem Ocu na svakoj lekciji života.

Čila Mesaroš 13.09.2019.